Grci I Rimljani

U starogrčkom carstvu aloe je bila simbol lepote, mira, sreće i zdravlja. Hipokrat spominje nekoliko lekovitih karakteristika aloe: rast kose, lečenje izraslina, ublažavanje dizenterije i želudačne tegobe. Tokom napada na Gazu (Palestina) Aleksandar Veliki 330. godine pre Hrista, ranjen je od neprijateljske strele. Osvajački pohod nastavio je preko libijske i egipatske pustinje, ali mu se rana inficirala i nikako nije zarasla. Kada se zaustavio u amonskoj oazi, proglasili su ga Zevsovim sinom. Njegov učitelj Aristotel poslao mu je sveštenika sa uljem od aloe sa ostrva Sokotre kraj obale današnjeg Jemena. Sveštenik je negovao Aleksandrovu ranu i ona je brzo zarasla. Veruje se da je Aristotel nagovorio Aleksandra Velikog da pokrene morsku ekspediciju da osvoji ostrvo Socotru da bi tako mogli da dođu do plantaža aloe. Verovali su da bi sok od aloe borce učinio neranjivima. Mnogi narodi Bliskog istoka verovali su da aloin sok povećava inteligenciju i besmrtnost. Feničani su sušili meso aloe izdvojeno iz listova, zamotali su prah aloe u kravlju kožu i prodavali ga na zapadu u grčkom i rimskom svetu. Tokom severnoafričkih punskih ratova i rimljani su otkrili lekovita svojstva aloe. Bili su začuđeni da kartažanski robovi aloin sok koriste za lečenje rana. U prvom veku Celzij, jedan od prvih rimskih lečnika, hvalio je osobine aloe.

Dioskor, koji je dugo vremena služio u rimskoj vojsci, u svom delu „De Materia Medica“ sa velikim oduševljenjem pisao je o brojnim lekovitim karakteristikama biljke aloe, među kojima naglašava sledeće: zaustavljanje krvarenja rana, lečenje otvorenih rana i ogrebotina, lečenje tumora i krvarenja. Tvrdio je da terapija mesom sveže biljke zaustavlja opadanje kose i leči očne infekcije. U svojoj čuvenoj knjizi, Plinije (23-79 g.n.e.) opisuje lečenje dizenterije: po njegovom mišljenju u debelo crevo treba uprskati aloin nektar.