Beduini Arapskog poluostrva i tuareški borci iz Sahare već odavno poznaju izuzetna svojstva aloe, koju su nazivali „ljiljanom pustinje“. Stanovnici Mesopotamije ulazna vrata su kitili listovima aloe kako bi sprečili da u njihove kuće uđe zlo. Za vreme epidemija i gladi, Parti i Skiti jeli su aloino meso. Ostrvo Sokotra u Indijskom okeanu već je u 5.-om veku pre Hrista bilo poznato po plantažama aloe. Trgovci sa ostrva su prodavali alou (Musabar) alo-hei čak u Kini. Usput su trgovali u Indiji, Maleziji i na Tibetu. Upoznavanje povoljnog dejstva aloe i konoplje bio je deo učenja Ismailćana. Prvi i najpoznatiji predstavnik sekte bio je Avicena, lekar i filozof, koji je Hasanu ibn al-Sabahu u poznatom delu „Starci sa planine“ bio inspiracija za vođu Braće ubojica. Učenje koje se odnosilo na „Sedam sabaja“ to jest na „Stazu znanja“, uključivalo je i obavezu postepenog obučavanja svih ministarstava, pomoću čega su majstori mogli da usvoje magične sile.
Ismailćani su alou koju su zajedno sa konopljom uzgajali oko alamutske tvrđave u severnoj Persiji, smatrali zaštitnim sredstvom, protivotrovom i eliksirom dugovečnosti. Veruje se da je tajna templarske dugovečnosti bio poznati „jerusalimski eliksir“, koji je bio pripremljen od aloinog mesa, kudelje i palminog vina. Osam vekova kasnije Dominik Lari, glavni lekar Napoleonove vojske, sa odličnim karakteristikama aloe sreo se kada je video kako je jedan marabut (muslimanski vojnik) lečio strašne rane svojih slugu. Posle toga je sabljom odrezao listove aloe i koristio ih je za lečenje „Velike vojske“. Odatle potiče izraz „sabrer l aloes“ (prema arhivima bolnice „Val de Grace“). Indijska ajurvedska medicinska nauka oduvek je cenila alou i smatrala je obaveznim delom zaliha lekova. Smatrali su je za svetu biljku, koristili su je u svetim ritualima i neke njene vrste su strogo čuvali. U današnjoj Indiji listove aloe koriste prilikom spaljivanja pokojnika kao simbole reinkarnacije i večnosti.
Nauka U Službi Prirode 