Osim agave, aloe je bila jedna od šesnaest biljaka koje su američki Indijanci smatrali svetim. Te dve biljke se često mešaju, nasuprot tome što se radi o dvema sasvim različitim biljkama, koje botanički spadaju u različite porodice i imaju različita svojstva.
Posle kuvanja iznad vrućeg pepela Indijanci su jeli kuvane aloine listove, dok su meso listova koristili za zaustavljanje krvarenja i lečenje rana. Gorki, fermentisani aloin sok su koristili za ublažavanje želudačnih tegoba, čišćenje bubrega i mokraćnih puteva, kao i za ublažavanje bolova u grudima i za menstruacione tegobe. U pretkolumbovskoj Americi devojke naroda Maja aloin sok su koristile u kozmetičke svrhe, kao i Kleopatra za osvajanje muškaraca. Ratnici koji su se pripremali za bitke ili lov mazali su telo sokom od aloe. Po običajima Maja, ako je pulque (vino od agave) poremetio um osobi koja ga je previše pila, lečila se aloinim vinom. Indijanci Jivari nazivali su je „božanskim lekarom“, jer su verovali da ih ta sveta biljka čini neranjivim.
Pleme Mazalhua u aloi su videli magičnu biljku, koja onoga ko je koristi leči od svih bolesti i pruža mu ogromnu snagu kao da se „Bog uselio u njega“. Osim toga čisti dušu poremećenoj, pijanoj i ludoj osobi. Migrenu su lečili stavljanjem obloga od aloinog vina na glavu. „Tikle“, lekar i vrač plemena Nahua, poznavao je lekovita svojstva aloe. Oblozima od aloine „krvi“ lečio je rane, ubode insekata i životinjske ugrize. Međutim, tek su misionari isusovci popularizovali alou u španskim kolonijama na američkom kontinentu. Njima može da se zahvali da su u Španiji upoznali lekovitu snagu aloe.
Nauka U Službi Prirode 