Aloe succotrina
U starom veku ova vrsta Aloe vere rasla je na ostrvu Sukotri i u to doba je bila veoma poznata. Arapski trgovci su prodavali prah od ove biljke od Sredozemnog mora prema Istoku sve do Kine. Njena terapijska svojstva i izvanredne vrednosti veoma su cenjene već stotinama godina.
Aloe Vera (Linne) barbadensis (Miller) ili vulgaris
Englezi su u XVII veku naturalizovali alou na zapadnoindijskom ostrvu Barbadosu. Biljku su sušili i prah su prodavali kao laksativ. Ova prozvodnja je prestala kada su holandski kolonisti na južnom delu Afrike proizveli jeftiniji proizvod od ovoga. Postoje dve vrste Aloe Vere (barbadensis): zelena i plava.
Takozvana zelena vrsta ima svetlozelenkaste žute listove sa čistim mrljama. Biljka posle godinu dana donosi nove plodove, a najlekovitija svojstva dostiže posle četiri do pet godina.
Takozvana zelena vrsta ima tamne, plavkastozelene listove i brže sazreva. Svoju punu zrelost dostiže već nakon treće godine, kada se pojavljuju i prvi novi plodovi, a terapijski je jednako delotvorna kao i zelena vrsta aloe.
Aloe africana (Cap aloe)
Cap aloe i njena rođaka Curaco aloe, koje su uzgajali holandski kolonisti, do sada su bile najviše prodavane vrste biljke aloe. Dolazile su na tržište u obliku praha. Sa tržišta ih je postepeno potisla Aloe vera.
Aloe feroks
Aloe feroks, zajedno sa Aloe saponariom, najomiljenija je vrsta na Bliskom istoku. Japanci, Kinezi i stanovnici Tajvana je upotrebljavaju u velikim količinama. U istoj meri je troše u svežem stanju, kao i termički obrađenu. Piju isceđeni začinjeni sok mesnatog dela biljke, i uveliko je koriste za lekovite svrhe. Danas su Japanci najveći potrošači Aloe feroksa i Aloe vere.
Aloe arborescens
Ova vrsta raste u divljini Rusije u polupustinjskim predelima i tamo se najviše upotrebljava ova vrsta, a i tamošnji naučnici je proučavaju. Njena lekovita svojstva su ispitivali i opisivali oftamolog Vladimir Filatov i biolog Izrael Brekman.
Nauka U Službi Prirode 